Barabara Petrić, Salon bankarske opreme
Sloboda poslovanja

Nije prolazila pored znakova koji su joj stajali pored puta već ih je pratila i uz devizu da “svaki posao treba raditi srcem” stigla do zavidne biografije za trećinu života

Barbara, međunarodna politička saradnja, krizni politički PR, ambasada, pa blindirana vozila, bankarski trezori... U nastavku bi moglo da piše Njujork, neki od restorana na Petoj aveniji ili Los Anđeles, Divčev Tunel 21... Ne. Sa gospođicom Petrić, direktorkom Salona bankarske opreme ručamo u restoranu Knez, Kneza Sime Markovića, Beograd.
Bankarsko tržište u Srbiji je već nekoliko godina u punom zamahu pa je pojava Salona bankarske opreme pre dve godina bila logična. „Kad imate mnogo novca i taj novac bi ste da obrnete, napravite banku, kupite neki poslovni prostor i sve ono što je unutar banke ja vam napravim. Od sefova, brojača i detektora novčanica, primopredaje, trezorskih prostorija, blindiranih vozila, sigurnosnih sistema“, precizira Barbara plastično nam objašnjavajući delatnost njene kompanije.

Banke obično novembra meseca prave budžete u kojima predvidaju šta će im od opreme trebati za sledeću godinu, u zavisnosti od toga koliko im se ekspozitura otvara. „Hvala Bogu, ekspoziture se samo otvaraju, oni naprave tendere a onda ja nastupam“. Poenta posla, precizira Barbara, nije da se proda proizvod već projekat a konkurencija je jaka pa cilj nije samo osvojiti tržište već uzeti i deo njihovog kolača. Kaže da je ovakva firma koju vodi žena, „a ja ne izgledam kao biznis luk“, u Srbiji pomalo bauk. No, to je za nju bio još veći izazov, kaže gotovo lakonski. „U tom poslovnom svetu muškarci dominiraju. Brojčano. Kad se ja pojavim vidim da u prvih deset minuta razgovora uopšte ne obraćaju pažnju šta pričam, nego gledaju. Ne uklapa im se. Bez crnog odela, bele košulje, frizurice sa rajfom, naočara da izgledam pametno, dva rokovnika, tri mobilna telefona...“. No onda se, povera nam Barbara, promene. „Postanu džentlmeni. Prime te sa, uslovno rečeno, otvaranjem vrata nogom a onda se pretvore u mašnu“.

Svestranost
Teze sa početka teksta ključne su reči u profesionalnoj biografiji ove, ako ćemo prema diplomi, pravnice. Dugo godina je radila za jednu političku partiju kao internacionalni sekretar. „Do 2000-te. E, kad su se dokopali vlasti ljudi su se promenili. Ljudi koje sam znala deset godina. Drugačije pričaju, drugačije se ponašaju. Sve ono kako je čika Sloba jednom davno postavio da treba“.

U međuvremenu je, 2004. godine, radila kampanju za još jednu političku partiju iz Srbije, pre toga usavršavala krizni politički PR u Americi a još pre toga bila zaposlena u jednoj stranoj ambasadi u Beogradu.
Pravom, se za sad, najmanje bavila ali je upisala postdiplomske studije iz Međunarodnog pravnog kriminaliteta. Ni to joj, kako kaže, nije bilo dosta pa je izabrala trgovinu ljudima. „Onda sam se uplašila svega toga. Kad krene da istražuje i kad vidi koliko je

to pod tepihom, strašno, sablasno i koliko naša država na međunarodnom nivou ništa ne radi, čovek zastane“.

Primećujemo da je promenila dosta profesija i industrija. „Pa nisu sve plavuše plave“, reče šaleći se na račun svoje boje kose. „Kad idete da radite nešto - radite srcem“, dalje pojašnjava. „Kad to dobro naučite onda vidite imate li ili nemate prostora“.
Sa svojih deset zaposlenih je u prijateljskom odnosu. „Kad nam je svima interes firme na prvom mestu ti onda moraš negde da budeš prijatelj sa svojim nadređenim i podređenim. Morate mnogo više da se kapirate od onoga što sam posao i neka poslovna komunikacija nalažu“. Ali, primećuje Barbara, takav odnos može u nezavidan položaj da stavi autoritet. „Morate izbalansirati kako ne bi bilo: Nisam još završio, evo sad ću. Kad ja pitam onda znači da su rokovi probijeni“. 

Kad smo već kod posla, Barbara kaže da je sloboda poslovanja najskuplja pošto je to jedini način poslovanja u interesu firme. „Da te niko ne gleda popreko ako sarađuješ sa njegovom konkurencijom“.
A posle posla. „Provod. Društvo, zabava, kafana do jutra. Nije bitno gde, bitna je atmosfera i društvo“. Da li bi se za vas moglo reći da ste hedonista. „Užas, to bih morala malo da suzim. Treba biti umeren u svemu a ja volim da preteram. Odem na odmor po triii nedelje, u šopingu uđem u takav minus...“
Živi sama. Ima iza sebe vezu od sedam godina. „Svi, pa i mi, mislili su da će to jednom da se završi brakom. U tih sedam godina doživiš slepu zaljubljenost, pa ljubav, pa poštovanje. Onda, kad sve to proživite, nema više te strasti, opsednutosti. Ja volim da sam opsednuta nekim muškarcem. Da i sad razmišljam gde li je“. Čujete li se danas. „Naravno da se čujemo. Pa kako? Sedam godina, volim ga k’o brata i to mlađeg.

Najvažnija je komunikacija
Nisam konfliktna osoba“. Volite li da se izvičete...“Pa se izvinjavam posle. I samo meni neprijatno“, kaže konstatujući da naš čovek voli autoritete. Ko je udarao rukom o sto u toj vezi? „Jao, prštali su stolovi na sve strane“.
Niste feministkinja. „Ma ne. Bez muškaraca? Pa kako. Nema potrebe, zašto. Lepo je to sve priroda izbalansirala“. Smatra da žene iz senke vladaju svetom. „Supruge, ljubavnice, majke, ćerke“. To su, kaže, žene koje stoje iza moćnih muškaraca „osim ako nije reč o gej populaciji koja je sve veća i prisutnija ali je ja duboko poštujem jer imam takve prijatelje koji su božanstvene osobe“.

Naručila je ribu. Voli da jede a zna i da sperma hranu. Slepom čoveku ne bi uopšte opisivala sebe. „Rekla bih mu samo slušaj ovo što pričam pa pravi sam sliku. Njemu je sve jedno kako ja izgledam“, konstatuje naglašavajući da je najvažnija komunikacija. Voli da čita beletristiku, ­naučnu fantastiku da je, kako kaže, knjiga nosi. „Najbolji deo kod Andrića mi je kad kaže: Samo čitaj znakove na svom putu, ne prolazi pored njih. Sve ima svoje zašto“. Kaže da bi potpisala sve što je napisao Dučić u Blagu cara Radovana. Voli i francuski film i njihove glumce. „Volim spektakle. Recimo, Gladijator mi je bio potpuno spektakl film. Rasel Krou onako prljav, krvav i jak“, kaže uz smeh.
Da, sama kaže da je zlopamtilo. „Presedne ti što sam ti oprostila. Pamtim nekog Vojina iz vrtića. Neke krede mi je... mučio me je nešto sa tim kredama“. Opet, kaže da se sve može oprosti ako je dobar razlog. Pa i prevara. „Prevara. Zavisi koja vrsta prevare. Najstrašnije je ako ti mene izdaš kao osobu tamo negde gde je trebalo da mi budeš podrška i vetar u leđa. I to bojim se da neću da oprostim. A to što se proveo sa nekom lepom cicom? Seks nije prevara“. 
Koje su to male stvari koje život znače. „Osmeh. Muzika. Čovek život znači. Razumevanje. Stvari kao stvari, ne vezujem se za njih u onom smislu da ću patiti kad nestanu“.  

Nenad Zorić